Jesenje jutro

         Jutro je. Jesen je zarosila travu koja je požutela kao zlatna ogrlica.

         Drveće je tužno i smrznuto. Izgubilo je svoje šarene haljine i ostalo golo. Nebo koje je nekad bilo predivne plave boje sada je prekriveno sivim i tamnim tmurnim oblacima.

Tlo je obojeno žutim, crvenim i bakarnim lišćem koje dok gazim po njemu šuška i leti zajedno s vetrom koji se igra. Ćarlijanje vetra stvara prelepi zvuk prolazeći korz šuplja, vlažna i mračna stabla.

Video sam mrave kako nose mrvice hleba i komade trulog voća u svoje mravinjake.

        Iz šume se oseća miris trulog drveća i uginulih insekata. Cveće nema više lep i elegantan izgled i miris jer je uvenulo. Park je okićen divnim jesenjim bojama. Vetar ga  je okitio  svojim neverovatnim pokretima i kao plesač razbacao šareno lišće. Prolazeći kroz šumu osećao sam se kao meta jer me gađa drvo kestena. 

         Mislim da je jesen najlepše i najšarenije godišnje doba.

Тајно склониште

                    Једне вечери моји другови  Вид и Атиф  хтели су да ми покажу  тајно  скровиште.                        Био сам узбуђен  што ћу  први пут видети  склониште. Кад смо стигли запитао  сам се   где је улаз? Вид је рекао да га нема. Брзо сам се попео до крова. Схватио сам да сада треба први пут скочити са велике висине.  Ана, моја сестра,  Вид и Атиф су ме бодрили:  ,,Можеш ти то.  Хајде, није високо!'' Скочио сам!  Уверио сам се да није тако страшно. Смејао сам се себи што сам се  раније плашио  да скочим .  Играли смо се у тајном склоништу до касно увече. Био сам срећан и задовољан што сам победио свој страх .

                   Сви смо се се смејали, а ја сам  сигуран да овај тренутак никад нећу заборавити.     

Концерт